Sputnik ljubav – Haruki Murakami

Ooook, šta reći o ovoj knjizi… Ovo je malo tricky, ali hajde da počnem sa upoznavanjem Murakamija, za sve one koji do sada nisu imali prilike da čitaju njegove knjige…

SPOILER FREE odeljak

Kažu da se retko dešava u književnosti da se mišljenje kritike i ukus publike toliko podudaraju kao što je to u slučaju japanskog pisca Harukija Murakamija, koji je vrlo brzo zadobio kultni status i privukao širok krug obožavalaca, počevši od tipičnih akademskih proučavalaca, preko fensi intelektualnih tipova, do običnih čitalaca širom naše planete.

Iako je ovo moja prvanjegova knjiga koju sam pročitala, ono što sam saznala je da sve Murakamijeve knjige započinju dosta jednostavno, bez nagoveštaja čudnih događaja i likova koji se kasnije sreću. Glavni junak, uslovno shvaćeno piščev alterego, živi povučen i relativno nezanimljiv život i o njemu se nikada ne saznaje previše. To je definitivno slučaj i u ovoj knjizi. Međutim, neću produbljivati priču, zbog onih koji je nisu čitali, pa ću deo koji će sadržati spojlere naglasiti da se dalje ne čita ukoliko niste pročitali knjigu (SPOJLERI – engl. – delovi koji mogu pokvariti buduće čitanje).

Dakle, neki obožavaju Murakamija, a nekima je on veoma nedokučiv. Mislim da sam i ja jedna od onih kojima je on nedokučiv i nejasan. Kažu da se ovde radi o pravcu u književnost koji se zove „magični realizam“. Ne znam mnogo definicija tog pravca, ali koliko sam ja iz ove jedne knjige mogla da izvučem neki zaključak, reč je uvek o knjigama koje čitaoca navode da sami razvijaju priču u svojoj glavi (opširnije, takođe u delu koji nije SPOILER FREE).

Najpre mi se dopao stil pisanja, VEOMA. Reč je o ljubavnom trouglu, gej odnosima i izgubljenoj i neuzvraćenoj ljubavi. Kome ne smeta ta tematika, ovo nije loša knjiga.

Međutim, u nekim delovima veoma je melanholična, mračna i spora. Ko voli brze knjige i slatke ljubavne pričice, mislim da ova knjiga nikako nije za njega.

Za mene će ova knjiga ostati jedna velika misterija…

UPOZORENJE – odeljak koji sadrži SPOILERE i može pokvariti buduće čitanje onima koji je nisu pročitali (svi koji jesu čitali ili ne planiraju čitati, slobodno nastavite 🙂 )

Dakle, ono što bih volela da se iskonsultujem sa onima koji su je čitali je kakav je njihov utisak o kompletnoj drugoj polovini knjige. Od momenta nestanka Sumire, preko misterioznih dokumenata do epiloga…koje btw i nema. TO je to što sam malopre rekla da se ostavlja na čitaocu da razvija svoju priču kroz knjigu, pa tako zapravo knjige i nemaju neki konačni epilog priče, već se priča može završiti na mnogo načina. Moja prijateljica, koja je zajedno samnom čitala ovu knjigu imaju jednu verziju priče, moj momak neku drugu, ja opet neku treću…šta se na kraju zapravo dogodilo????!!! To niko od nas nije uspeo da dokuči. Tanja, moja prijateljica, kaže „Ali ja hoću da provalim koji je Murakamijev kraj i kako ga je on zamislio“…hmmm, pa da li je on kraj te priče uopšte i imao u glavi?! To je pitanje. Takođe, ona kaže „verovatno nisam dovoljno Murakamijevih knjiga pročitala da bih ga dovoljno dobro razumela“. E, tu se uopšte ne slažem. AKo je ovo Standalone knjiga (nema nastavka), onda ja ne bi trebalo da čitam ili da sam pročitala išta pre toga da bih razumela nekog pisca. To je suludo i to ne prihvatam kao opravdanje. Jednostavno, meni to ako nas troje potpuno različitih ljudi nije dokučilo jedno delo, onda je to za mene loš pisac. Zvučaće surovo, ali je tako za mene. Krajnje jednostavno.

Osim toga, a to su manje važni detalji, Murakami u knjizi spominje neke istorijske podatke koji nisu tačni, što po nekim mišljenjima ne liči na njega, jer važi za jednog veoma inteligentnog, načitanog i informisanog pisca. Naime, rekao je da je Grkča bila pod okupacijom Turske….to apsolutno nije tačno, Grčka NIKADA nije bila pod okupacojom Turske, već JE BILA deo Turske. TO je ogromna razlika. Doduše, ovo možemo pripisati grešku prevodiocima i tumačima, jer koliko znam ovu knjigu je GeoPoetika izdavač prevela sa engleske verzije knjige, tako da se u tim prevodima sa originalnog japanskog mogu javiti ogromne grešeke i pokvariti neke momente. To ćemo da zanemarimo i da oprostimo, da ne bismo sitničarili.

Međutim, ima tu još nekih detalja koji su nam zagrebali oči, ali nećemo sad o njima…samo prevodioci, ako je to njihova greška, trebali bi malo pripaziti na tako neke stvari, jer sakatite knjige ljudi!!! Svaka knjiga koja čitaoce dovodi u zabludu, daje netačne i nepotpune informacije, to postaje loša knjiga. Nažalost, ali je tako. Neko će mi verovatno reći da preterujem i da nisam normalna, ali ako ćemo da kritikujemo i analiziramo neko delo malo detaljnije, onda i te kako ima materijala. Ima onih koji će reći „Ova knjiga je genijalna“…OK, možda ostavlja na neke takav utisak, ali knjiga je definitivno daleeeko od savršenstva i za mene ona nije predmet bilo kakvih razmatranja za književne nagrade ili bilo šta slično.

Evo jednog dela koji je na mene ostavio lep utisak:

Ljudima samo dajte šansu, trudiće se da vam o sebi govore iznenađujuće otvoreno. Na primer, reći će vam ‘Ja sam toliko iskren i otvoren da se to graniči s naivnošću‘, ili  ‘Ja sam jako osetljiv i nisam od onih što se lako snalaze u životu‘, ili ‘Ja umem dobro da procenim čoveka‘. Ali ja sam nebrojeno puta viđao te osetljive kako bez razloga povređuju druge. Viđao sam te iskrene i otvorene kako, i ne primećujući, izvrću činjenice kako njima odgovara. A te koji umeju dobro da procene čoveka, kako padaju na najispraznija laskanja. Pa, koliko mi, onda, stvarno poznajemo sebe?

Kod mene je dobila 3/5 zvezdica i to je to…3 zvezdice na neki kompletan utisak i ništa više. Samo mi je prijala u nekim momentima i ima neke veoma poučne i zanimljive detalje, ali ništa preterano impresivno što već nismo čuli, videli i milion puta pročitali.